Почетком прошле недеље група радника који су радили на серијском рушењу кућа на угловима улица Др Зорана Ђинђића и Светозара Марковића гласно су коментарисали да је права штета, кажу, куће су биле чврсте и очуване и баш тешко се руше. Свака кућа и двориште које нестају пред „навалом” инвеститора сведоци су једног времана на које нам локална власт узима чак и право да се сећамо! На њихово место, привилеговани инвеститори изградиће, како нам је саопштио Главни Градски Неимар (ГГН) Небојша Неђа Васиљевић преко једног дневног листа, „зграде са више од 14 спратова”! У самом центру града!!?

Нема шансе да ових летњих дана отворите неке новине у којима се налази текст из Крагујевца, а да из њих не излети Главни Градски Неимар (ГГН) Небојша Васиљевић, саопштавајући нове стратешке планове развоја града и региона. Тај невероватни човек, без мане и страха, који све зна и у све се разуме, о свему одлучује и „читав град држи у шаци” саопштио је изненада да је „одобрена висока градња у центру града због пораста броја становника и економског раста”(!!?).  Да није трагично, било би смешно. Само што све мање има смеха и дечје граје која се не чује од буке којом се руши град, док стручњаци у овој области и даље ћуте!

Тако је Неђа обелоданио да је заједно са Главним Градским Газдом (ГГГ) Верољубом Верком Стевановићем припремио „нови урбанистички план који предвиђа, пре свега, логику економског и тржишног пословања”. У преводу „све је на продају” и „све за паре”.

Солитери у центру града

 У опширној изјави коју је све са обележеним скицама дао свом неформалном портпаролу, иначе добитнику вредне новчане награде Скпштине града за допринос „афирмацији града”, ГГН је представио нови урбанистички план  који су, према својој мери и замисли, осмислили баш он и његов двојац. Како је објаснио ГГН новим планом у самом центру града предвиђена је изградња вишеспратница са више од 14 спратова  (!!?) и објаснио да је „стари урбанистички план кочио инвестиције због застарелих предвиђања која немају додира са реалношћу”!
У преводу ГГН нам је саопштио да је продаја градског грађевинског земљишта и даље једина делатност којом се бави локална власт и од чијег профита се издржава, а богами и богати. Јер, очигледно је да су ови из „Заједно до грађавинског земљишта” одлучни да продају свако парче слободне земље у граду како би обезбедили опстанак на власти и себи још привилегија и стамбено-пословног простора. Град је коначно освојен, а ових дана личи на велику рушевину. Центар нестаје пред очима грађана, у име њихове будућности, а зграде наказе преко ноћи ничу на сваком кораку. Квадрати. Квадрати и само квадрати, три су основна мотива ове власти у настојању да осигурају себе и своје потомке.

Има се – може се!

 Делећи и крчмећи оно што нису зарадили и створили, челници локалне власти се понашају као разблудни синови који су наследили генерацијама тешко стицано имање, које сада распродају како би без рада и муке лепо и богато живели! Они то раде од доласка на власт. Прво стидљиво, а онда све више и више њима се осладио живот без мотике у коме их није брига шта ће бити сутра. Важно је да има за њих и њихове присталице, које су увек ту у великом броју када се нешто дели. Очито је да су успели да обезбеде себе и своју децу за век векова, а за остало – ко те пита! Тако у граду кружи виц да један функционер купује гарсоњере као кошуље, опредељујући се за одређену боју фасаде зграде. Није једини. Има се – може се! Улаже човек у своју будућност и будућност своје деце! А сутра ће моћи да их издаје за велики новац нашој деци! Сведоци смо како се под фирмом напретка града ствара нова класа рентијера.
Док су седели, скицирали и крчмили град делећи га, заборавили су само обичног човека и његову породицу који треба да живе у том граду. Јер, познато је да у амбијенту вишеспратница и бетона људи губе свој идентитет и постају сенке. Приватизацијом објеката и рушењем старог амбијента града угрожен је човек, јер су куће са двориштима и баштама његово право окружење, коме припада и у коме се осећа добро.

У овим временима опште кризе, човеку је тај амбијент још потребнији. Зато није искључено да после свих рушења и завршетка високе изградње локална власт пожели и неке друге Крагујевчане, боље и више дорасле њиховом архитектонском делу, без паркова и дечјих игралишта. Јер, како рече ГГН грађевинско земљиште и служи за градњу. Можда би било добро да се две новоизграђене зграде којима се плаше Крагујевчани у близини Уреда назову именима „Неђа” и „Верко”, како би остале трајан споменик једног сулудог времена у коме се, наводно, у име новог и просперитетног рушило све вредно и аутентично у граду!  

Али изгледа да ту није крај њиховим амбицијама. У граду се јавно прича да је поред зграде Уреда већ уцртана зграда висине 106 метара. Према замисли наручиоца, зграда ће се протезати по дубини све до улице Светозара Марковића, а на крову ће имати хелиодром! Да се зна ко у овом граду може да узлети и слети кад год пожели! 

 Зградурине шарених боја

 Један од ретких који се ових дана огласио поводом нестанка старог Крагујевца је сликар Драган Барлов који је, приликом отварања изложбе „Одраз” у Студентском културном центру на којој је представио стари Крагујевац, рекао да „уместо породичних кућа које су давале дух Крагујевцу сада ничу грађевине које немају никакве везе ни са архитектуром ни са урбанзимом”.

„То су само зградурине шарених боја”, рекао је Барлов и нагласио да је својом изложбом хтео да отргне део Крагујевца који нестаје и да се на тај начин супротстави „новој крагујевачкој архитектури”.

Познато је да урбаном стратегијом руководе „силе инвестиција и тржишта” које су потпуно неосетљиве на потребе и емоције грађана. Власт коју су бирали грађани мора да води бригу о потребама људи и њиховом окружењу у коме се неће осећати скучено и несигурно. Ову власт то не интересује, са надменим и охолим порукама које свакодневно шаље грађанима, она их непрекидно плаши и збуњује показујући да је сама себи довољна.
Ових дана објављена је вест да је градоначелник Лесковца Слободан Коцић оптужио поједине урбанисте да „уцењују људе који желе да граде да пројектовање или изградњу повере њиховим фирмама или фирмама њихових пријатеља, ако желе да добију дозволу за градњу”. Може ли неко да замисли сличну ситуацију у Крагујевцу у коме је „све чисто као суза” и у коме донедавно Главни Градски Архитекта (ГГА) и бивши Верков пријатељ Миодраг Поповић није био у сукобу интереса и поред тога што је са супругом Виолетом био власник атељеа за дизајн и пројектовање!     
За разлику од „неразвијеног” Лесковца у граду на Лепеници je „све је чисто као суза”! И како рече Главни Градски Газда Верољуб Верко Стевановић „Крагујевац је град испред стварности!” И мада се „царска не пориче”, у том граду будућности једино више нема места за човека!
У зиму 2007. године у овом недељнику један Крагујевчанин се обраћа локалној власти са молбом „Не сеците ми орахе”. Није вредело, сеча се и даље наставља!

Оливера С. ТОМИЋ