Крагујевац, 06 Септембар 2010
  • Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Мија Алексић (1923-1995)

 

Један од најбољих српских глумаца, који је каријеру започео у Крагујевцу, остаће упамћен као аутентични позоришни, радио, филмски и естрадни уметник који је суверено владао сценом, играјући на ивици трагичног и комичног.

 

Када је почетком 1993. године Мија Алексић последњи пут изашао на сцену Народног позоришта у Београду, да још једном ролом да печат полувековном бављењу глумом, ступао је већ уморним и тешким кораком. А онда, када навукао костим Срећковића из „Шуме Островског“, као такнут магичним штапићем, отворио се сензационалан свет глуме на само њему својствен, увек свеж, шармантан и непоновљив начин. Мија је, као о увек, у аутентичном темпераментном замаху, давао себе целог у тој једној сцени. Милосав-Мија, рођен у Горњој Црнући 1923. године, говорио је да је глумачки дар наследио од оца, пореклом шумадијског сељака, бистрог, паметног и писменог, који је радио као општински деловођа у Враћевшници, доцније и Малој Црнући. Велимир Алексић, Мијин отац,  поседовао је вишеструки уметнички таленат,  знао је да свира неколико инструмената, али је такође био и поклоник позоришне уметности и за време рата био је редован посетилац позоришних представа.  Породица Алексић се преселила у Крагујевац 1933. године и Мија се први пут сусрео са глумом још као гимназијалац, када је ускочио у улогу црнчета приликом гостовања тада чувеног Животићевог позоришта. Ратног 20. октобра 1941, припадао је генерацији крагујевачких ђака који су изведени на стрељање у Шумарицама, па је самим чудом његово VIII одељење избегло стрељање. Зато је Мији, као и Васи Пантелићу, Драгомиру Фелби и Мики Наумовићу, позориште постало духовно склониште и утеха. Већ 1943. године започиње његова професионална позоришна каријера, а  прва глумачка знања и искуства Мија стиче  уз подршку чика Ике Јовановића, када је играо мање улоге у Стеријиној „Покондираној тикви“ и Нушићевом „Обичном човеку“. Од 8. марта 1943. године име Милосава Алексића и његовог друга Васе Пантелића уписано је у књигу Српског народног позоришта Округа крагујевачког.  Од 1944. године војује у партизанима и после рата се враћа  у Крагујевац где  остварује значајне улоге: игра Кићу у „Два цванцика“ Милована Глишића (а Мићу је играо Љуба Тадић), Помета у Држићевом „Дунду Мароју“ и Молијеровог „Тартифа“.   Одустаје од студирања Правног факултета и глума постаје његова судбина. По службеној дужности 1949. премештен је у Народно позориште у Београду где најпре глуми стражара у „Хамлету“, али већ исте године дебитује као Стеријин Алекса у „Лажи и паралажи“. Те године почео је са радом и на Радио Београду у лику Рафајла-Рафа Максића, најпаметнијег детета Тривуна и Мијајла у чувеној емисији „Весело вече“, а потом следе Мијине комичне улоге за филм и телевизију, све популарније један од друге. Прелази у глумачки моћно Југословенско драмско позориште 1952. године, а гостовао је и у Атељеу 212. У првој телевизијској серији ТВ Београда „Сервисна станица“ Радивоја Лоле Ђукића и Новака Новака, ликом в.д. Раке стиче огромну популарност и она се наставља, када глуми у  партнерству са  Чкаљом у низу Ђукићевих серија.   Остаће запамћен као аутентични позоришни, радио, филмски и естрадни уметник који је суверено владао сценом, играјући на ивици трагичног и комичног. Једном приликом је у три реченице сажео суштину своје глуме: „Нисам се угледао на некога, нити пресликавао, чини ми се да то не бих умео, ни могао. Ваљда ме је због тога публика волела, јер сам био свој. Што кажу, плагијат може да буде потпуно веран оригиналу, али је ипак плагијат“. 
 

mlekara

skeyndor

zitoprodukt