Проблем сатире је што она све више губи на тежини. Сатиру својим говором и јавним ангажовањем обезвређују управо политичари. Данас је сатира изгубила, чини ми се, ону моћ просветљења коју је имала под Милошевићем. Сатиричари су тада били мотивисани жељом за променама, али не ових које су нам запале. Сада је и без нас сатиричара народу јасно да су нови хохштаплери у игри заједно са оним старим, те је бављење сатиром сада пре свега у функцији духовне одбране, јер ја, рецимо, њоме више немам шта и кога да подржим, истакао је на почетку разговора  за „Светлост“ Драган Рајичић, један од најбољих српских сатиричара.

- За озбиљног сатиричара свака власт је инспиративна. Oвa je и настала гашењем изборне воље народа, што ће рећи да се сама наместила. При томе је тако компонована или боље рећи измиксована да, кад погледаш, на пример, једног Дачића и мало премоташ филм уназад, из главе ти лако покуља нешто што може да се обуче у добар афоризам, сатиричну причу или карикатуру. Па ипак, морам овде са искреним жаљeњем да приметим да је наша сатира, мислим на ону која егзистира у писаним медијима, данас у поприличној кризи, а српска  афористика баш тапка у месту. Разлози за то су вишеструки. Ја пишем већ 30 година, а у Крагујевцу сам и даље најмлађи сатиричар!

Да ли је сатира данас изгубила своју моћ?

-Чини ми се да је сатира изгубила ону моћ просветљења коју је имала под Милошевићем. Тада смо били мотивисани и чињеницом да је она била у функцији неких промена, али не ових које су нам запале. Сада је и без нас, народу јасно да су ови нови хохштаплери.

 Како објашњавате незаинтересованос младих за сатиру?

-Још увек нисам успео то да одгонетнем, осим ако новој генерацији већ није мука од оних о којима би требало да пишу. Треба, међутим бити праведан па рећи и то да су ови „заморени аутори” нашу афористику прославили у претходном режиму. Оно златно доба Милошевићевог лудила и лудила његовог режима било је заправо екстраинспиративно за сатиричаре и већина нас је тада и написала своја најбоља дела. А кад једном досегнеш плафон, онда, дабоме, да је тешко да се ту задржиш. Даље, сатира је у новонасталим условима изгубила, у игри заједно са оним старим, те је бављење сатиром сада пре свега у функцији наше менталне одбране јер ја, рецимо, њоме више немам шта и кога да подржим. Гурати стално власти прст у око да би она нешто видела и веровати да ће сатира покренути нешто на боље у главама оних који нас воде је дефинитивно илузија: њима више ни ми не можемо помоћи!

Где је главни проблем сатиричара?

-Посебан проблем сатире је што она као књижевна форма све више губи на тежини. Њу својим говором и, уопште, својим јавним ангажманом обезвређују управо политичари износећи једни о другима разне гадости и то највулгарнијим речником, било у Скупштини или у некој ТВ емисији. А задатак сатиричара је, између осталог, како је то лепо рекао Растко Закић, да „некоме бираним речима каже да је говно!“.
И коначно, бављење сатиром је остало и без оне дражи опасности која нам је у претходном режиму стално стајала над главом. Било у смислу да западнеш под удар оног сулудог закона о информисању, било да будеш оптужен као домаћи издајник или страни плаћеник. Мене лично тај ход на ивици жилета тада је много више инспирисао од ове слободе коју данас имамо. О овима данас, наиме, можеш да напишеш шта год хоћеш и да при томe будеш сигуран да ништа неће фалити ни теби, али ни њима!

Да ли после одласка Слободана Милошевићa сатиричарима недостаје Вођа, као инспирација?

-Не, уопште! Сад сам се баш сетио једног који има много власти, али му је и то мало, па се у све петља и без његовог бефела потчињени не могу ни у тоалет, ради потребе. Милошевићу су се уочи избора привиђале брзе пруге и шведски стандард, а овоме стотине хиљада нових радних места и уништавање корупције. Не могу да се сетим како се оно зваше, али виђам га скоро сваког четвртка у оној мојој колумни у „Крагујевачким новинама“. Добро, поређење није сасвим адекватно, Слоба је ипак један и непоновљив, овај је још мали и тазе, али ако настави овако да расте... Хм, чек да се померим с места! Пу, пу, пу!

Какве су могућности да поруке сатиричара стигну до читалаца?

Све лошије. Далеко горе него под Милошевићем. Не само да је простор који се номинално зове сатиром редукован до понижења, него се и на том мизерном простору предност даје оним ауторима који народ треба да увеселе плитким досеткама, углавном на штету брачног друга или каквом другом ступидаријом. Такви те своје досетке лопатом гурају у новине, компромитујући на тај начин саму суспстанцу сатире којом покушавају да се баве. То некритичко објављивање, афоризама пре свега, и у вашој новини је превише узело маха.

Петнаест година сте били уредник сатиричне стране у „Светлости“, а сада у „Крагујевачким новинама“. Познато је да је Крагујевац један од градова који има одличне сатиричаре. Како то објашњавате?

-Крагујевац има одличне сатиричаре и у писаној речи и у карикатури. Овде су стварали и Домановић и Виб и Љубиша Манојловић, оснивач ове новине. У питању је и традиција на коју се и ми качимо. Ипак, мислим, да сатиричаре рађа систем, а кроз шта смо све прошли, под Титом и од Тита наовамо, чудо је само што нас нема много више. Реално би било да у сваком Србину буде бар по један Домановић!


Да ли од сатире може да се живи?

-Најбољи одговор на то питање одавно је дао легендарни Александар Баљак који је написао „Може, али не сваког дана!“

Један сте од најбољих сатиричара Србије, а егзистенцију обезбеђујете радом на бензинској пумпи?

-Да и то срећом! Јер, да ме мој пријатељ и земљак Томислав Ђорђевић није пре пет година запослио на својој бензинској пумпи у Петровцу, о мени бисте данас вероватно говорили у прошлом времену и, надам се, са понеком сузом у очима. Ево, из те, за длаку избегнуте ситуације, цитирам део неодржаног опроштајног говора једног мог пријатеља „Уби га прејака реч. А није им све рекао. Још би тај писао да је имао шта да једе!“.

Како усклађујете своје писање са радом у сменама на бензинској пумпи?

-Веома тешко. Некада седам за рачунар и после 50 сати неспавања. На пумпи точим гориво, али дабоме, и ослушкујем глас народа. Што ће рећи да у рукама имам прави мерач за стање ствари. Стиже ме, међутим умор и године па осећам да посустајем. То је свакако срећа за оне о којима пишем, јер да се бавим само њима, ко зна докле би нас то одвело. Поготову мене!

Да ли се у вашем положају осећа казна локалне власти за оно што радите?

-Не бих ја то тако формулисао. Ја сам у овом положају зато што сам се практично сам казнио. Нека мене у овој мојој беди, јер ту ником не дугујем ништа. Осим комуналним службама којима дугујем све што траже. Али ни ова, а ни претходна власт није без извесне одговорности за мој положај. Нудили су мени неки њени представници којешта што је, искрено говорећи, знатно комфорније од рада на бензинској пумпи. Нисам то прихватио јер је оно што су радили на политичкој сцени било неспојиво са мојим карактером. Е, криви су зато што још нисам у њих стекао никакво поверење да бисмо у било чему били партнери.

Колика је данас ваша стваралачка слобода?

-Близу две деценије у „Светлости“ сам имао колумну „Трећа страна“. Ту сам остварио апсолутну слободу за свој рад, јер ми главни уредник, Мирослав Јовановић, који је такође трајао јако дуго на тој функцији, никада није померио ниједну запету. Сама новина, била је врло критички оријентисана према стварности, а ја као њен сатиричар, био сам, разуме се, увек наспрам власти. И оне Милошевићеве, тотално сумануте, и оне коју је предводио лажни легалиста, а критиковао сам и покојног Ђинђића кад  ми се чинило да то заслужује. Сам сам бирао и теме и „оружје“ и тако из броја у број. Као аутор који је био истински одан новини за коју пише, а која му је највише помогла да развије свој таленат.

Да ли имате аутоцензуру?

-Имао сам неку врсту аутоцензуре само у време оног већ поменутог суманутог закона о информисању, када ми се чинило да бих „прекомерном“  употребом свог дара и ауторске слободе, новини могао да донесем више штете него користи. Тада сам мерио сваку своју реч и са жаљењем констатовао да оне најбоље нису за употребу. У ствари, сад сам се сетио, ја сам и постао сатиричар онда када нисам ништа написао! Било је то у средњој школи  на једном писменом задатку из српскохрватског језика. Тема „И тако Тито поста легенда...“, а ја предао празан задатак без иједног слова. Шта је, дакле, од мене и могло друго да постане, кад ни Тита нисам успео да заволим! Како по том питању стојим данас, у Крагујевачкој новини? Задовољавајуће за сада. Никакви лимити ми нису предочени и сви зарези и све тачке су ми и даље на броју. Понекад ми се, додуше, чини, а већ чујем и такве приговоре, да сам се мало „опустио“ према локалној власти. Може бити, а ако је то тачно, то је због тога што и новини за коју сада пишем не желим да нанесем неку штету пре него што стане на своје ноге јер је још млада и на разним искушењима. Мада, са друге стране, могуће је такође да ја више бринем о њој него она о мени, што ће рећи да је за мене као српског сатиричара дефинитивно највише учинио мој газда са пумпе када ми је оно црево тутнуо у руке.

Док је беда све већа, у Србији тренутно има 30.000 функционера који треба да пријаве имовину. Шта имате да им поручите?

-Њима немам шта да поручим, него ћу ову прилику да искористим да на њих бацим једну страшну клетву: Дабогда у блиској будућности поделили судбину овог народа за који се толико боре!

Како видите себе за десет годинa?

-Мислим да ћу до тада морати да се мало декомпонујем. Већ сада за заинтересоване купце могу да огласим да ми је један бубрег слободан за промет, а ако ме послужи здравље и срећа јуначка, пробаћу да неки бизнис направим и са јетром и слезином. Ако наши европејци наставе овако да нас уводе у Европу, а ја успешно обавим то декомпоновање, за мене тада више неће бити зиме. Но, ако у 2020. стигнем весео и сит, тeк неће да ваља. У том случају на мене као човека и сатиричара више не рачунајте, јер би то могло да значи само једно: да сам и ја за паре продао нeшто друго, а не поменуте органе. Ако, ипак, све буде како треба, на овом, назовимо га литерарном плану, видим себе остарелог, помало сенилног и посусталог, како покушавам да смислим још неки афоризам или текст о једним те истим ликовима који ће се, нормално, до тада вртети на власти у још неколико кругова, постава и комбинација. И већ осећам да пред њима и сатира губи битку, ствари нам измичу контроли, јер оно што су они радили јуче, што раде данас и што ће урадити сутра, не да се више описати. Толико покварене маште ни ми немамо, али би зато своју мисију просветљења можда могли да завршимо ако уместо мастиљавог пера у руке узмемо по једну мотку која би претходно била умочена у нешто друго.

Како гласи ваш најбољи афоризам?

Тај још нисам написао зато што чувам здравље!

„Власт која има овакав однос према најбољим сатиричарима нема будућности“.

-Moже бити. Само ипак имам неки гадан осећај да ће она пре дочекати наш крај него ми њен. Питање је у ствари да ли ће за њом уопште бити преживелих.

И, на крају, позивам Вас да наставите сарадњу у „Светлости“. Хонорара и овако нема.

-Хвала на позиву. Размислићу наредних дана о тој идеји. 

Оливера С. Томић