Kако ствари стоје, Крагујевац ће ускоро добити споменик у виду 17 метара и 30 сантиметара високог крста који ће, према најавама, бити постављен на улазу у град, на кружном току раскрснице „Петровац“.

Оставићу по страни ону аргументацију да су времена тешка те да би се тај новац (сума предвиђења за тај грандиозни споменик се, за сада, држи у тајности) могао паметније потрошити. У граду гладног живота, сигурно да би могао. У овој земљи, изузев можда у време Стефана Уроша Првог, краља Милутина, а затим и деспота Стефана, никада није био тренутак за културу и увек су се имале прече потребе. Да је аргументација о „пречим потребама“ пролазила сваки пут, сва је прилика да данас не бисмо имали нешто претерано од културног наслеђа да се подичимо. Оставићу по страни и ону чудну аргументацију присталица овог пројекта о промовисању „хришћанских вредности“ (укљућују ли се ту и вечно прећуткивана мизогинија, лицемерство, скромна памет у виду позивања на свеколику земаљску мудрост само једне књиге?) наспрам вредности секуларног хуманизма у једној европској држави 21. века.

Можда, имајући у виду новије крагујевачке споменике, међу којима је џиновска лизалица са хришћанским гремлинима којима се, чини се, хитно иде у тоалет, на платоу испред робне куће, свакако без конкуренције кад је о бизарности и јадним естетским стандардима реч, одлука градске власти да подигне џиновски крст, не би требало да чуди. Будући је овдашња власт идејно у оквирима средњег века, џиновски крст, као надахнуће за јавну споменичку скулптуру, не изненађује превише. Проблем је у томе што данас, у 21. веку, естетска достигнућа српског 13. века, остају још увек ван домашаја данашњих ктитора.

Дајем себи слободу, а на основу онога што се у граду од доласка, назови демократске власти, има видети, да бланко устврдим да ће Крагујевац, најављеним подизањем крста, добити још један ожиљак на свом измрцвареном урбаном ткиву.

Уместо биоскопа, клуб нарко боса

Крагујевац нема ниједну биоскопску дворану. За неупућене, говоримо о првој српској престоници после Турака, у којој данас живи преко 200.000 становника, међу којима је више хиљада студената. Ако је филм најпопуларнија, најконзумиранија и, уз популарну музику, најдоступнија уметничка форма данашњице, човек не може а да се не пита шта се онда младим Крагујевчанима нуди као забава и култура. Први биоскоп који им стоји на располагању, ако пожеле да одгледају филм уз квалитет и доживљај какав не може да понуди копија скинута с интернета, налази се у Краљеву. Врхунац понуде града Крагујевца, када је реч о потенцијално културно најактивнијем делу становништва, а то су студенти и средовечне генерације, овде, кaо и свуда у свету, јесте гостовање неке нове наде „Гранд“ продукције у клубу „Цасино“ који је, гле симболике, испоставило се, у власништву много помињаног нарко боса.

И тај се културолошки мрак, да се не лажемо, види свуда и на сваком кораку.

Град је све ружнији и убрзано јури до тачке без повратка, то јест до тренутка када га ни тим најпробранијих светских урбаниста и архитеката више неће моћи да спасе. Какве то везе има са културом и културном политиком градске власти? Врло једноставно - верујем да би ту очајну ситуацију приметио још неко од становника овог града, а не само људи из струке, да постоји минимум неке естетске освешћености. А где и како да је млади Крагујевчани стекну?

Недавно сам у гостима имао странца. Будући да сам га претходно упознао са сажетом историјом града, пожелео је, природно, и да види нешто од знаменитости прве српске престонице, града „оф манy фирстс“. Трудећи се да, колико год је то могуће, игноришем блато и прљавштину, одвео сам га најпре да види стару Милошеву цркву где нас је дочекао надрндани послужитељ, ил како се већ зову ти чувари цркава, и мог госта намргођено опоменуо да „фотографисање у цркви није дозвољено без благослова владике“. Ваљда да се од блица не оштете све оне ренесансне и барокне драгоцености. А обзиром да број странаца који на годишњем нивоу посете Милошеву цркву, могуће је, превазилази бројку од 2 (и словима два), фотографисање њеног ентеријера могло би озбиљно да јој нашкоди.

Кад смо већ били ту, показао сам му и прву српску скупштину (нигде обележја, натписа, било чега, а камоли неке поставке унутра, личи на напуштено стовариште), а затим се упутисмо мостом преко мртве Лепенице, да му покажем Амиџин конак. Због чега тај градски архитектонски бисер (балканско оријентални стил), иначе под заштитом државе, служи као писоар сељацима са пијаце преко пута, свом цењеном госту нисам умео да објасним.

Пошто му показах кућу кнеза Михајла, продужисмо у Народни музеј у истом дворишту. Будући сам знао какве вредне и лепе експонате музеј поседује (вредна колекција српских сликара прве половине 20. века, те неколико слика италијанских и холандских мајстора из 17. и 18. века), полагао сам последње наде да ову срамотну туру по Крагујевцу некако повадим. Били смо срдачно дочекани од стране двојице мушкарца на улазу и ја сам се, наравно, правио да је у питању пословична предусретљивост и љубазност мојих суграђана, а не чињеница да су се овај Робинсон Крусо и Петко, озарили после вишенедељне потпуне изолације - посета Народном музеју, у овом граду бележи исту цифру као и број свештеника СПЦ који издрже ускршњи пост. Особље чак није хтело да нам наплати ни, иначе симболичну, улазницу од 100 динара. Да су нам је наплатили, верујте ми да бих на излазу тражио да ми врате новац, па нек је сума и сто пута симболична. А можда бих тражио и одштету за душевне патње.

Прошетали смо, не успевајући да сакријемо, ја срамоту, он запрепашћеност, сабласном галеријом сљуштених и по ћошковима буђавих зидова, на којима су тужно висиле слике у полуразваљеним рамовима. Деловало је као да су експонати осуђени на смрт вешањем. Толико су тужни да их заобилазе и лопови у, иначе, лоповском граду. Крагујевачки Народни музеј лакше је опљачкати него било коју градску трафику.

Владика са седам камера

Обилазак се наставио поред зграде Прве крагујевачке гимназије до Саборне цркве. Све скрећући пажњу свом госту на складност силуете главне крагујевачке богомоље, покушавао сам да, некако, не примети ону вулгарну мермерну тврђаву од епархијског двора која не само што је окупирала црквено двориште већ и читав центар града. Узалуд.

„What is this building over there?“ - скретао је радознали поглед мој гост.

„It’s bishop’s palace“ - мумлам ја, убрзавајући ка улазу у цркву.

„Why does it have seven security cameras?“ - опет ће мој гост.

„Have no idea, really“ - одговарам мрзовољно.

Заиста, зашто епархијски двор има седам безбедносних камера? Фале још само џакови са песком и сасвим ће да личи на америчку амбасаду у Тунису.

Пошто смо разгледали фреске у цркви, одлучили смо да је време за паузу и кафу. Како нисам могао да се сетим ниједне аутентичне кафане у граду (не, Крагујевац нема целину сличну Скадарској улици у Београду, тачније, Крагујевац нема никакву целину сличну било ком граду који држи до себе и своје прошлости), убедио сам госта да је најбоље да одемо кући и тамо пијемо кафу. Прескачући баре и гомиле блата крај једног од неколико крагујевачких Скадра на Бојани (ТЦ „Плаза“) на путу ка кући, стигосмо пре пљуска. Спас. Мој је гост остао у уверењу да због кише није стигао да види све што је имало да се види. А заправо је видео све.

Ето, то је Крагујевац ... Прва престоница ослобођене Србије. Урбанистички хаос, штрока и блато, са разваљеним, ижврљаним, а у неким случајевима (поменути Амиџин конак) и дословно испишаним знаменитостима.

Талибанска културна политика

И, да се сад навратим на почетак приче - на најављено подизање огромног крста. Крагујевац их већ има два - један крајње симпатичан из времена пре светског рата, који обележава симболичан центар града. И један мермерни, бесмислен и вулгаран, из времена првог мандата актуелног градоначелника. Ако нам ваља, као што нас историја уметности учи, да о ктиторима судимо по делима која су наручили, сматрам да је сваки даљи коментар излишан. Биће то нови симбол града, објашњавају нам. Дакле не здање опере, рецимо, не ни нека лепа фонтана, не ни нека зграда (затворени базен испројектован од стране Сантјага Калатраве, заноси ме машта), не ни ботаничка башта или нешто крајње очекивано као што је етно село толико помињано и срцу нам драге традиционалне шумадијске архитектуре, већ џиновска крстача. Признајем, ипак, да има неке доследности и симболике у овим естетским намерама, ма колико вулгарне биле. Већ две деценије крст међу силиконима представља естетска начела ове нације. Ово је само монументализована верзија тих стремљења.

Пошто унакаженим градским језгром сада доминира владичанско утврђење са седам безбедносних камера, ред је и да на улазу у град стоји сведочанство талибанске културне политике локалне власти. Предлажем таблу - „Добродошли у Џамахирију. Православну. Шустикле на глави (вехабије) сто и кусур километара јужније“.

Штета што град не наткриљује какво веће брдо попут Главе шећера у Рио де Жанеиру. Сад кад има своје фавеле некако би, са џиновским крстом на брду, град коначно добио макар једну заокружену целину.

Срећом те су сви римски локалитети на безбедној удаљености од срца Шумадије. Бојим се да би та паганштина прошла ко Буде у Бамијану.