Нити је Српски покрет обнове у медијској блокади, нити смо се успавали. Ово је време некакве баруштине, време у којем су изгубљени политички оријентири, време без визије, време великог моралног посрнућа. Оморина није време СПО-а. Са друге стране, нове су околности. Као да и народ зна да смо ми за фронт, за велике битке, а да ово ново време тражи неке друге људе, који умеју народу да причају слатке бајке. Мислим да се времену причања бајки примиче крај.

Тим речима Вук Драшковић, председник Српског покрета обнове  прокоментарисао је шта се тренутно дешава са странком која је у прошлости имала много већи утицај на српској политичкој сцени.

У Србији постоји велика лепеза странака деснице. Све те странке, осим Српског покрета обнове, су у опозицији. Зашто је ваша странка са левичарима?

- Ја бих вам дао велику награду ако бисте ми, осим СПО-а, набројали те велике странке деснице. Ви мислите да на рибу можете да напишите да је коза и да ће бити коза. Не. Има странака у Србији које се представљају као партије деснице, а при томе воде највећу кампању против свега што је десно и што је западно, против Европе, против Америке. Жешће воде кампању те врсте од Социјалистичке партије Србије, која чак, бар данас, на овим магистралним питањима мање застрањује од толиких вајних самозваних српских десничара.

Које квалитете, у овој и оваквој Србији, треба да има успешан политичар?

- Основно је да поседујете таленат сталног причања без икаквих резултата. Да се дају сваки дан нова обећања, да будеш стално насмејан, без обзира колико је народ суморан, да се не стидиш да народ гледаш у очи и да га лажеш, јер знаш да народ воли да буде лаган, налик болеснику који бежи од праве дијагнозе и лекара, а воли врачаре.

СПО је сачувао бирачко тело од око 150.000 гласача. Како ћете повратити некадашње позиције, будући да се сада многе странке представљају као српска европска десница?

- Повратак је известан, и он ће бити изненадан. Исто као што је био изненадан и пад. Све што неочекивано падне, неочекивано ће се и дићи.

Војислав Коштуница и Велимир Илић су са напредњацима. Политика је вештина могућег. Да ли ћете са њима поново блиско сарађивати?

- Како ми није драго када помињете имена. Шта ја да причам о томе, и зашто бих ја причао о томе. Свестан сам реалности да у Србији са лакоћом пролази салто мортале. Ујутру седница Скупштине Србије почне са поклицима Војиславу Шешељу, истога дана , увече, ти исти који су то клицали преврну ћурак, одрекну се Шешеља и следећег јутра, по анкетама, буду најјача опозициона странка, наводног европског усмерења. Овако нешто је могуће само у овој земљи. Ја сам пишући роман „Доктор Арон“, често бежао у фантазију. Морам да кажем да у мени нема толико маште да дочарам маштовитост српске политичке сцене. Mислим да је много тога у српској политичкој сцени за литературу.

Треба ли Србија да буде војно неутрална или да приступи неком војном савезу? Хоћемо ли изгубити наклоност Русије уласком у НАТО?

- Како да Србија остане оно што није? И наша политика је често политика надреалног, непостојећег. Непостојеће се народу сервира као постојеће. Не може да остане војно неутрална када није војно неутрална. Србија није ни војно неутралана ни војно „утрална“. Србија напросто нема никакав свој систем безбедности. Да би једна земља стекла статус војне неутралности, она то не може стећи скупштинским резолуцијама, него међународним уговорима. Ми смо само испољили вољу да будемо војно неутрални и при томе нисмо учинили ништа да  будемо војно неутрални, и при томе ништа нисмо учинили да преговарамо са Москвом, са НАТО-м, са Европском унијом, са Саветом безбедности УН, да нам потврде и одобре војну неутралност. То су веома често тешки преговори, свако тражи одређене уступке. Пошто нигде нисмо ни сврстани, ми заправо имамо систем безбедности за који се не зна шта је. То је једина истина.

Да ли је Косово изгубљено или још има наде?

- Косовска прича је још једна књижевна фикција коју живимо као надреалност. Сви се куну да морамо да чувамо суверенитет над Косовом, а суверенитета над Косовом нема. Ништа више него што постоји наш суверенитет над Угандом. Можда у Уганду можемо и отићи, не тражећи ни од кога дозволу, а на Косову не можемо. Не може ни шеф државе, ни премијер на Косово, ако не траже и не добију дозволу администратора Косова, који држи управу и власт над Косовом. Mислим да таква једна политика, не само да је књижевна, нестварна, фиктивна, него је и кукавичка. Лако је чувати оно што немаш, јер га не можеш ни изгубити. Али је много теже за циљ државне стратегије прогласити то да морамо да чувамо и јачамо ово што имамо, а то је Србија изван Косова, да бисмо једног дана , када се ојачамо економски, политички и војно, кад стекнемо моћне савезнике у свету, кад наступе за то нове политичке прилике, вратити и оно што сада немамо, а мислимо да је наше. То је озбиљан циљ озбиљне државне политике. При томе не мислим ни на какве ратове. Појам суверенитета у 21. веку  и  појам суверенитета у 19. или 20. веку , се умногоме разликују. Није потребно да дође америчка војска да би Америка ушла у неку земљу. Верујте ми да је некада довољно да дође кока-кола. Према томе, по новим правилима суверенитета, на нама је да се својом културом, својом робом и капиталом, вратимо на Косово, да се у институцијама ЕУ изборимо за повраћај имовине кроз реституцију, али и да Србија то дозволи у Србији. Ако се то догоди на овакав начин, Србија се може вратити на Косово.. Дакле, да се Србија наметне својим вредностима и да максимално буде чувар српског народа и чувар  културно-историјског наслеђа.

Како доћи до духовног опоравка када је и Црква у кризи?

- Па, можда због тога што одавно немамо туча у парламенту. Сада су почели да нам се туку владике и монаси, и то пред Грачаницом. Оном што смо видели и овом што се догађа, не треба коментар.

Колико су Србији допринеле вође које не разликују добро од зла?

- Сматрам да нема никога на политичкој сцени Србије који добро не уочава ту разлику. Али, многи од су веома вешти у приказивању, у прикривању зла и у сликању добра и тамо где га нема. Морате признати да је и то вештина.

Ко је доктор Арон? Зашто он верује у неуништивост људске душе?

- Нећу да препричавам роман. Надам се да је људски дух неуништив, када је неуништива  материја. Надам се да ћу посматрати своју сахрану, а истовремено сам човек који се плаши могућности да и нећу.

Роман „Нож“ вас је прославио пре скоро три деценије. Од тада до данас вас заобилазе књижевне награде у Србији. Да ли би роман „Доктор Арон“ добио НИН-ову награду да га је неко други написао?

 - Не знам. Знам, на пример, да би 1993. године био снимљен грчки филм по роману „Руски конзул“, јер су биле обезбеђене паре из Европске уније, да је Слободан Милошевић дозволио да филмска екипа дође на Косово и сними филм по мом роману. Он је рекао – „ Не може ништа по његовом роману“. Да је неко други  био аутор романа, био би снимљен филм. Тачно је да мојим књигама најчешће сметам ја.

До ког циља није досегао политичар Вук, а до ког књижевник Драшковић?

- Па неки књижевни циљ је готово и остварен. Могу за живота са сигурношћу да проценим да ће ме дела надживети. Што се тиче политичког циља, мислим да је доста далеко, а опет и није толико далеко. Тај циљ је само снажна Србија. Друга је ствар што недостаје политичке храбрости политичкој елити у Србији да ризикује и поведе земљу тим јединим путем којим се стиже до јаке Србије. То су евро-атлантске интеграције.

Христос се обраћао само човеку

-Шта би сада било да Христос опет дође. Мислите да не би прво уперио прстом и на католичку и на протестантску и на православну цркву, и на муслиманске верске достојнике и њихов начин веровања у тог једног и јединог Бога, као и на Јевреје. Кад су га водили на губилиште , ни хаљина на њему није била његова. А коцкали су се у то једино што је остало иза њега на свету. Положили су га у изнајмљени гроб. На земљи од имовине ништа имао није. А данас, када погледате дворце, златне круне патријарха, папа , владика, ту грабеж за земаљским златима, то не може дуго да опстане. Христос никада није поменуо, никада се није обратио једном народу, једном племену, једној раси, он се обраћао човеку. Човеку као темељу света, као врховном добру. Рекао је нема више ни Јевреја, ни Римљана, ни Грка. Ако је Мојсије желео савршеног верника, Мохамед савршеног ратника за веру, Христос је желео савршеног човека. Ако ви данас уђете у цркве хришћанске, све од реда, и чујете са њихових амвона да позивају народ против народа, да своју нацију хушкају на другу нацију, да боготворе земаљске Цезаре своје нације, туђе проклињу, ви ћете закључити да то са Христом нема никакве везе. Никад на свету није било више празних прича о братству, и једнакости, о слободи и љубави на свету, а заиста мање братства, слободе , љубави и једнакости. Живимо у свету у којем, у овом часу, 95 одсто људи живи погнуте главе, непримећени су. А пет одсто уживају сва богатства. Међу тих пет одсто, пола процента ужива сву славу и власт. Такав степен деобе људи није постојао ни у робовласничком друштву.  И сигурно је да када би Христос опет дошао, када би кренуо из Крагујевца или из Назарета, он би свуда око себе видео лицемерје, видео би грех, људе који умиру, мањину коју унижава већина. Сигурно би упро прстом на грех и на грешнике, а да не говорим о стоговима оружја и свега другог. И знате ли који би био крај? Он би ујединио све људе. Сви би се ујединили да траже његову главу. Он би ујединио исток и запад, НАТО и Русију, Африку и Америку. Сви би се сјатили у Њујорк у генералну скупштину УН да траже смакнуће тога „злочинца“, који је „унео немир и несрећу у овај мир и срећу“. Њега би , сигуран сам , поново разапели.

Милан Никић