Свакако, био је то начин да се људи и у институцијама и изван њих, не само остваре у својим пројектима, већ и да се створи извесна здрава конкуренција у односу на спорост и склоност буджетских корисника да се препусте летаргији и рутини.

И све, чини се, до појаве последње кризе која нам је увелико дошла и из увоза, то је више-мање функционисало. Општа беспарица пољуљала је и институцију конкурса за средства намењена самосталним културним пројектима. Једноставно речен, појединачни програми поделили су судбину оних институционалних и сачекали веома редукована средства у градском будџету. И то је, такође, ствар којој се не може ништа приговорити, таман колико ни грмљавини над Крагујевцом, кога ова светска киша (праћена непогодом) ни мало не заобилази.

Ипак, можда би требало размислити о начину расподеле оскудних ресурса. Наравно овде не узимамо у обзир оне нереално високе захтеве, којих има, али којих је ипак мало. Јер, почиње да постаје пракса да се стручне комисије које бирају програме који ће бити финансирани градским парама, највероватније у доброј намери, све чешће одлучују на систем „поделе беде“, тако што се веома смањена средства од потребних деле на што већи број програма. Па и то је у реду све док одобрене паре не спадну знатно испод износа потребног за финансирање онога што је замишљено и све док не падну испод нивоа могућих уштеда и спонзорских средстава која се могу откинути за ту намену.

Ако се расподела буде и даље одвијала финансирањем тек половине траженог, и најчешће потребног, новца, већина пројеката неће моћи да се реализује, а средства додељена за њих, једноставно бачена. Можда је боље финансирати мањи број, по вишим критеријумима изабраних, пројеката који ће сигурно бити реализобани на углед свих у Крагујевцу.

                                                Зоран Петровић