Пре пар година био сам у гостима код пријатеља Грка. Елитни део Атине, стан с погледом на море, простран, леп и сређен, укратко, луксузан по свим мерилима. Када ми је затребало купатило, ушао сам у просторију величине дневне собе какву имам код куће, мермерног пода и с кадом довољно великом да се у њој без проблема организује foam party. Разумећете онда моје изненађење када сам на белом мермеру око умиваоника угледао уредно поређане све саме српске козметичке производе – од пасте за зубе, преко сапуна, шампона, купке... Не би ме изненадило да ми је понуђена наша шљивовица, ни домаћи ајвар као прилог јелу, не би ме зачудили ни чварци. Али, „Меримин“ дечији сапун у мермерном купатилу у Вуљагменију (атински пандан Дедињу), признајем, подигао ми је обрву.

Мој домаћин је, мора се рећи, један осведочени ексцентрик који је, за време бомбардовања Србије 1999. одлучио да, у знак протеста, научи српски. И научио га је. Тако да су моја нагађања гледе арсенала српске козметике у његовом мермерном купатилу ишла у том правцу – још један вид протеста против немилосрдне машинерије глобалног капитализма (иначе, омиљеног, искуство ми говори, код изданака крупне буржоазије, синдром који, не без злобе зовем „сирота мала богаташица“) удружен са симболичном подршком оклеветаној Србији. Ипак сам, по изласку, затражио објашњење. „Желим да подржим српску привреду!“ - рекао ми је с нескривеним поносом и озбиљношћу од које сам намах помислио да је српски извозни рејтинг управо драстично скочио.

„Мерима“ боља од „Пантена“

Епизода забавна и бизарна. Вратила ме је у оскудне деведесете када су моји укућани безуспешно покушавали да ме убеде у то да „ништа не фали ни домаћем шампону од камилице“ док сам ја сматрао да је неопходно да потрошим, у то време читаво богатство, на „Пантен“ шампон уз образложење да не смем да ризикујем с обзиром на генетски материјал по мушкој линији који је склон постепеном проређивању косе с протоком година. „Боље бити гладан него ћелав“, била је моја одбрана на коју су укућани стали да ме салећу да „не будем тврдоглав и пробам домаћи шампон од коприве“.

Неповерење према домаћој козметичкој индустрији сам, руку на срце, задржао до данашњих дана. Али, не кривите ме! Кривца потражите код произвођача који очигледно сматрају да је упошљавање дизајнера непотребан трошак. Заиста на главу не могу да сручим садржај из боце коју је лако заменити за средство за дезинфекцију санитарија!

Касније сам покушаје страних произвођача козметике који робу извозе на наше тржиште, да декларације и упутства за употребу напишу на језицима земаља југоисточне Европе, стварним и измишљеним, тумачио као традиционалну капиталистичку предузимљивост. Међутим, познајем особе које су, парадоксално, баш тада направиле заокрет у својим потрошачким навикама које су до тог тренутка ишле у прилог страној роби. Уколико не би пронашле производ с декларацијом на језику земље порекла (најчешће немачком и француском) те би се особе рађе опредељивале за домаћи производ или пак апотекарску мешавину. Мени се тада та мера чинила претераном, а објашњење да производи намењени тржиштима земаља трећег света нису истог квалитета и састава као производи намењени тржиштима земље порекла, или размаженим тржиштима земаља ЕУ, сматрао сам за метастазу традиционалне склоности теоријама завере. Кад оно... Пре неколико година из Хрватске је стигла вест која је потврдила ону чувену да то што сте параноични не значи да вас нико и не прати. Удружење тамошњих потрошача дало је да се уради анализа састава једног много рекламираног прашка за веш. Оног с микро магичним и пречудесним зрнцима који продиру у субатоме сваког влакна вашег веша и одатле извлаче и уништавају сваки молекул нечистоће и при том још и јачају структуру тканине, освежавају боју и дарују свежину која траје недељама? Испоставило се да састав таквог једног чудотворног прашка није исти у земљама нашег региона, где се извози, као у земљи порекла.

Очараност страном робом

Истраживања показују да домаћи потрошачи имају неку врсту слепог поверења у робу страног порекла. Простије речено, њима је за робу страног порекла потребно доказати да је лоша, док је, с друге стране, за домаћу робу потребно доказати да је добра.

Комплекс социјалистичких земаља. Чини ми се да дубља анализа није потребна. Одлично се сећам свог првог сусрета с белом чоколадом. Поклонио ми ју је друг који је имао рођаке у Немачкој. Бела чоколада?!?! Како то? У мојој пионирској глави производња беле чоколаде имала је полумистичну димензију повезана с технологијом достојне џемсбондовских шпијунских перипетија. А генерацијски тренд био је да се лименке кока коле, тада још сувише капиталистичке за наше социјалистичко тржиште, претварају у држаче за хемијске оловке.

Ето нас на почетку ове приче - у луксузно атинско купатило чији је комплетан дизајн некако чудно одударао од скромне амбалаже у њему изложене српске козметике. Има ли на овај начин изражена подршка, ма како дирљива и симболична била, икаквог смисла? Другим речима, има ли смисла прича о економском патриотизму, а у светлу неприкосновене глобалне владавине либералног капитализма?

Није потребно бити економски геније па разграничити неке основне ствари. Куповати домаћу робу само због тога што је домаћа, а при том ни квалитетом ни ценом није конкурентна увозној, потпуно је бесмислено. Не само због тога што логика капитализма и слободног тржишта познаје само интерес и профит и не руководи се никаквим сентиментализмом, већ и због тога што тако нешто, у крајњој линији, уопште и не би био израз економског патриотизма. Тако нешто значило би наградити лошег произвођача. Ако се томе придруже и царинске заштитне мере државе, крајњи ефекат је смањивање конкурентности тржишта и успављивање домаће привреде. То никоме не користи.

Циљ је стварање јаког домаћег бренда који би се најпре позиционирао на домаћем тржишту и тако ојачан самопоуздано и конкурентно кренуо у освајање међународног. То значи да домаћи производи, конкурентни ценом и квалитетом увозним, а каквих на нашем тржишту свакако има, треба да добију подршку домаћих потрошача и то из више разлога. Купити страни производ за који постоји домаћи парњак сличног квалитета и приближне цене значи (поред помагања стране економије) тек незнатну корист за домаћу трговину. А то је ништа. С друге стране определити се за домаћи производ сличног квалитета и приближне цене (или бољег квалитета и боље цене) значи вишеструко помоћи домаћој економији. Како?

Купуј српско, али квалитетно

Куповина домаћег производа подмазује ланце домаће економије и изазива по њу позитивне ефекте који почињу управо успешном реализацијом домаћег производа на домаће, и, још боље, страно тржиште. Куповина домаћих производа подстиче раст производње. Раст производње повећава опште богатство друштва. Веће богатство значи већу куповну моћ. А све ово већу упосленост домаће радне снаге. Већа производња значи веће порезе држави, исто као и порези добијени опорезивањем примања запослених. Сав тај новац опет се слива у домаће фондове. Томе треба додати и набавку материјала код других домаћих добављача као и остале, споредне корпоративне финансијске обрте, као што су дистрибуција, реклама итд.

Упоредите све ово с добитком који приликом куповине страних производа бележи српска трговина. Али, немојте заборавити да урачунате и пословични српски спољнотрговински дефицит.

Србија није једина држава која је покушала да спроведе кампању преусмеравања потрошачких навика ка домаћим производима. Слично су раније покушавале и много развијеније државе. Буђење економског патриотизма забележено је у последње време, услед велике светске економске кризе, и у појединим земљама Европске уније. У земљама окружења, у овим напорима највише је отишла Хрватска, где се на непрестаном подизању свести код домаћих потрошача без прекида ради још од 1997. У Хрватској је кампања почела онако како и неколико година касније у Србији – под паролом „конзумирајмо хрватско“, ишло се на онај најбазичнији национални сентимент крактеристичан за државе које се боре да изграде национални идентитет. Европска унија сматрала је да овакве пароле нису у складу са начелима либералног капитализма и слободног тржишта те да су непримерене за земљу која има амбицију да буде њена чланица. Хрватска је и званично опоменута. Свеједно, почетна кампања показала се неефикасном. Испоставило се да су потребни много организованији напори од једноставног ударања по националном осећају. Почело се са радом на развоју квалитета домаћих производа, удружено са редизајнирањем истих и са разбијањем комплекса у односу на страну робу, карактеристичним за становништво бивших социјалистичких земаља. Укратко, почело се са озбиљним радом на националном брендирању. Да би резултати били бољи дошло је до чвршћег повезивања између домаћих произвођача и водећих домаћих трговинских ланаца, а реклама се заснивала на четири главна елемента маркетиншког микса – квалитет, дистрибуција, конкурентна цена и заједничка промоција. Било би занимљиво видети, на пример, радњу снабдевену само, или претежно српским производима. Испоставља се да је прича о пласману чак 70 одсто српске робе у „Меркаторовим“ супермаркетима, нетачна. Већ и летимичном шетњом закључује се да тај проценат није виши, у најбољу руку, од 50 посто.  Ефекти бољег повезивања и заједничког наступа домаћих произвођача и трговинских ланаца, без сумње би били плодоносни.

Дакле, тек кад постоје одговарајући стандарди квалитета (што код многих српских производа и јесте случај), има смисла инсисирати на подизању нивоа свести код потрошача о потреби фаворизовања домаће робе. А све то треба да иде под руку са развијањем лојалности према домаћим брендовима, на начин на који је то код Немаца случај. Немци традиционално купују  немачку робу, али то никако не иде на штету потрошача, већ је разлог томе искључиво у квалитету немачких производа у које домаћи потрошачи имају поверења.

Слично томе да би „Made in Serbia“ имало одређену тежину на међународном тржишту морало би да ужива ауторитет и на домаћем. О томе се код економског патриотизма ради. О промовисању вредности домаће привреде и тржишног начина размишљања, јачању поверења у домаће произвођаче, развијању свести потрошача о квалитету домаћих производа, смањењу одлива средстава у иностранство и концентрацији капитала у земљи. О унапређењу угледа домаћих произвођачких имена на домаћем тржишту, побољшању позиције домаћег квалитета, јачању конкурентности домаће привреде, подршци  повећању угледа Србије кроз подизање квалитета њених производа и услуга.  Једном речју, о побољшању пријема  производа „Made in Serbia“.     

Александар Радосављевић Ламброс