Народ се није снашао у такозваној демократији. Власт се такође није снашла, схватила је демократију као легалну могућност да се бори за власт, заборављајући да ту постоји и неки народ. А народ и није осетио промене које је очекивао. Фотеље које су раније испуњавале задњице једне партије, сада испуњавају задњице различитих партија, а народу се то исто хвата, коментарише актуелну ситуацију у земљи познати афористичар Радмило Ристић, у интервјуу за „Светлост“.  

Колико је актуелна власт инспиративна за сатиру?        

-Наши афористичари не могу да се пожале на власт која им несебично пружа обиље материјала за рад, али не и услове да би могли од свога рада и да живе. Додуше, ни други код нас не могу да живе од свога рада, сем оних који су на власти. Или, ако се снађу на други начин, што је скоро исто, као у овом епиграму:

Од идеја многих тупих,

ево једне која влада:

паметни живе од глупих,

а глупи од свога рада!

Сматра се да што је власт лошија, сатиричари имају више материјала за своје стваралаштво. Несумњиво је да је наша сатира у врху европских остварења тог жанра. Изгледа да Европа нема довољно доброг материјала за добру сатиру. То нарочито важи за најсажетију сатиричну форму - афоризам.

Kако оцењујете стање сатире код нас, сада?

-Изгледа да, сада, и сатира дели судбину народа - преживљава! Али, за сатиру не бринем, бринем  за народ који добро зна куда га воде. Само што они који га воде, не знају куда иду. Јер да знају, не би га довели довде, где је сада!

Стање у земљи је тешко. Да ли се боје они на власти?

-Не, не боје, јер мисле да ће вечито бити на власти. Многи од њих су ђаци претходне школе недодирљивих, који су себе убедили да је власт несмењива, па су чак успели да у то убеде и добар део народа, који је још увек инфициран култом власти. Можда је народ и у праву, јер види да су многи криминалци заштићени – имунитетом!

Колике су могућности да сатиричари дођу до читалаца или слушалаца, с обзиром на то да их не штити никакав имунитет?

-Сатиричари су једино заштићени својим оштрим пером и својом луцидношћу, са којом чак и бахата власт тешко може да се избори. Власт је дигла руке од  забране сатире, мада је раније то био најбољи начин рекламирања сатиричара.

Својевремено је на Радио Крагујевцу годинама емитована емисија „Осмех“, чији сте један од коаутора. Шта је било са том емисијом?

-Наше текстове у емисији „Осмех“ маестрално су изводили глумци Театра „Јоаким Вујић“, али крајем прошлог миленијума није било упутно ни за Радио ни за нас сатиричаре, да се емитује тако оштра сатира, па смо морали емисију да угасимо. У једном листу, не сећам се ком, појавила се читуља: „Угасио се последњи ОСМЕХ у Србији“.

Не тако давно промовисали сте и представили јавности и свој лист „Осмех“. Колико је бројева изашло, и да ли још увек излази?

-Јасно је да више не излази. Код нас све што је добро, не траје дуго. Објавио сам осам бројева, које сам бесплатно, као пробно дигитално издање слао преко интернета заинтересованим читаоцима. За штампани тираж нисам имао могућности, али сам на захтев оних који немају компјутер или интернет, њима штампао лист на свом штампачу.

Може ли од сатире да се живи?

-Једном сам могао да живим од сатире и то читав један дан, да нисам цео хонорар морао да дам за казну за погрешно паркирање. Пошто се то исто десило и мом колеги, он је лансирао вест да смо ми једини сатиричари који пишемо за полицију!

Да ли сте имали непријатности због сатире?

-Нисам, а ни моје колеге, колико знам, па међу нама кажемо, понекад, један другом: „Какав си ти сатиричар, кад ниједном ниси био у затвору!“. Међутим, мене је три пута само провиђење спасило затвора.

Познати сте као писац епиграма и афоризама о вођи. 

-Ја сам још за емисију „Осмех“ написао збирку епиграма о вођи и серију „репортажа“ из Балваније, земље „далеке а нама тако блиске и драге“ и виду афоризама, и то под називом ВОЂАВОЂАВОЂА. Када су то глумци читали спојено, чуло се и ВОЂА и ЂАВО. Ево једног епиграма:

Вођ се прави луд,

поруку нам шаље,

мада нема куд,

он иде све даље!

Раније је постојала већа инспирација за сатиричаре и поред потенцијалне опасности која је, уједно, и велики изазов. Народ је онда знао ко је крив за све. И сатиричари су имали исти, један и јасан циљ, као и скоро цео народ, да дође коначно до толико жељених промена и до стварне демократије. Али све се расплинуло. Народ се није снашао у такозваној демократији. Власт се такође није снашла, схватила је демократију као легалну могућност да се бори за власт, заборављајући да ту постоји и неки народ. А народ и није осетио промене које је очекивао. Фотеље које су раније испуњавале задњице једне партије, сада испуњавају задњице различитих партија, а народу се то исто хвата. Може се слободно рећи:

Иста мета,

исто растојање,

друга дупета,

а исто срање!

Какав је утисак код публике приликом усмених казивања сатире на књижевним вечерима?

-Публика изванредно прихвата сатиру и хумор. Хумор схвата релаксацијом, а сатиру неком врстом сатисфакције за неправду. А где ће бити неправде, ако не и тамо где се дели правда. А што се више дели правда, неправда се умножава!

На ту тему имате и епиграме.

„Чуј народе мој весели,

зна се што те хвата страва:

где се правда много дели,

неправда се умножава!“

И још неки из збирке „Правда је слепа“

Можда је и самог Дракона

за правду болело дупе,

јер често од целог закона

остану само рупе!

Законом се брише свашта,

врло  често и дупе,

ал ни оно нам не прашта,

ако закон има рупе!

Обећа на скупу:

Неће бити Дракон,

прво прави рупу,

па тек онда закон!

Брине ли власт о својим афористичарима?

-Наши афористичари не могу да се пожале на власт која им несебично пружа обиље материјала за рад, али не и услове да би могли од свога рада и да живе. Додуше, ни други код нас не могу да живе од свога рада, сем оних који су на власти. Или, ако се не снађу на други начин.       

Недавно сте објавили књигу епиграма „Фарбање мрака“. Ко је то фарбао мрак и како?

-Довољно је видети само црне корице књиге са црвеним насловом и све је јасно.   Можда нисам ни морао да напишем епиграм који то објашњава:

Трудише се чак

и то поштено,

да фарбају мрак

само - црвено!

Да ли нас и сада фарбају?

-Наравно, фарбају нас! Само, сада нас фарбају свим могућим бојама. А ја поручујем онима којима се фарба не свиђа, да не мењају фарбу, већ оне који нас фарбају! Међутим, књига садржи још 220 епиграма и сваки од њих је посебна прича, или чак краћи роман који се не односи само на фарбање, него на све области наше стварности. Пошто се, углавном, бавим кратком формом, кажем обично:

Опширним писањем

нећу да се бавим,

у епиграм могу

и роман да ставим.

Ваша књига је изазвала велико интересовање. Где може да се нађе?

Као и свака добра књига, може се наћи у књижари „Добра књига“ која се налази у  робној кући „Београд“.

Колико се чита код нас?

Ако ме ко пита,

шта да кажем више,

све мање се чита,

а све више пише!

Али песници не посустају?

Исто, мање-више,

ко ме и ту пита:

песме свако пише,

а нико не чита!

Али и ви пишете песме. Једна је проглашена за химну Сокобање, а за једну песму о Куби позвани сте на десет дана бесплатног боравка на том карипском острву!

-Тако је, али ја себе сматрам сатиричарем, а много мање, или никако песником. У последње време је настала права инфлација полуписмених небулоза које се сматрају песмом. Са сатиром то није и не може бити случај. Код сатире свака реченица мора да буде чиста, јасна, избрушена. Песме пишу и скоро неписмени људи.

Познати сте као борац за очување српског језика. Посебно сте се окомили на јавне личности. Да ли је то тачно?

-Више су се они окомили на српски језик да га упропасте, него што сам се ја окомио на њих. Не сме један министар и то финансија, да не прави разлику, јер је вероватно и не зна, између цифре и броја. Сваки основац зна да је цифра само од 0 до 9, а све веће од тога је број, сума или износ! А тек називи јавних установа, као што су „Медијски јавни сервис ЕВРОПСКЕ Србије“ и „Министарство за ЉУДСКА И МАЊИНСКА ПРАВА“!  Јасно је да не постоји још нека Србија која није у Европи. Исто тако мањинска права уједно су и људска права! Правилно би било „Медијски јавни сервис Србије“ и „Министарство за људска права“.   

Шта можете да поручите читаоцима „Светлости“?

-Ако желите да прочитате нешто добро, урадите оно што и ја радим. Напишите сами књигу!  

Оливера С. Томић

Белешка о аутору

Радмило Ристић је рођен 17. марта у првој половини претходног века у Сокобањи, у Краљевини Југославији, а све време живи у Крагујевцу, осим када борави у неком другом граду или у другој земљи. Студирао је германистику у Београду и Хановеру и, пошто није имао преча  посла, дипломирао на Филолошком факултету у Београду.

Пише на матерњем (српском) и немачком језику, па се потписује и ћирилицом и латиницом. Објављује сатиру и поезију у разним медијима.

Аутор је више хиљада објављених хумористичко сатиричних радова, и коаутор је  вишегодишње емисије „Осмех“ на Радио Крагујевцу, у деветој и десетој деценији претходног века. То је био једини осмех у Србији у то време.

Добитник је неколико значајнијих награда и више мање значајних признања. 

Аутор је неколико објављених књига („Пеглање вијуга“, „Птице ван кавеза“, „Звиждуци у ветар“, „Јава од снова“, „Није све црно“, „Сан под Озреном“, „Фарбање мрака“) и много више необјављених. Заступљен је у многим заједничким издањима различитог жанра.Поред бављења писањем, радио је више од три деценије и као професор немачког језика у Медицинској школи у Крагујевцу и у крагујевачкој гимназији. Живи у Крагујевцу и нико му за то није крив, чак ни власт.