Сами своји мајстори

Након успешног наступа у Бугарској, крагујевачки бенд „Бликс“ ће се представити и домаћој публици

Да из спонтаних сусрета музичара може да настане квалитетан материјал показује пример крагујевачког састава „Бликс“. Бенд, чија се прва постава окупила септембра прошле године, у јуну је наступио на Осмом међународном фестивалу кратког филма „Филм Палас“ у бугарском летовалишту Балчик, где је представио свој промо албум „Откуцаји“.

Милош Петровић, басиста и аутор музике и текстова, каже да је „Бликс“ замишљен, пре свега, као акустични бенд чија музика у основи доноси ритам самбе, босанове, али и звуке блуза и џеза, уклопљене са етно мотивима. Поред Милоша, основну поставу „Бликса“ чине Тијана Радојевић, водећи локал, Иван Ћириловић, гитара и Саша Ранковић, бубањ.

- Наша замисао је била да бенд наступа у различитим формацијама, па смо тако на фестивалу у Балчику наступили са Ацом Пејичићем на клавијатурама, а и на самом албуму учествовале су неке наше колеге - прича Милош.

Промо албум којим су се представили бугарској, али и светској публици, штампали су сами, а тренутно припремају нове песме које ће се наћи на новом пројекту.

- Све песме су ауторске, нема ниједне обраде. Текстови песама говоре о времену у коме живимо, глобализацији, љубави и на српском су, па је тешко то што се напише да буде оригинално. Музика „Бликса“ није нешто ново у свету музике, али таква комбинација речи са музиком је за Крагујевац сигурно нешто ново - каже фронтмен „Бликса“.

Иако су скептични по питању публике, јер кажу да на свирке у градском клубовима углавном долазе музичари, чланови „Бликса“ кажу да су сви који су чули снимљени материјал позитивно реаговали. Доказ за то је и чињеница да су позвани да наступе у београдском клубу „Академија“, 21. октобра, у оквиру педесете јубиларне сезоне, а Крагујевчани ће морати да сачекају крај октобра или почетак новембра како би их чули уживо. До тада, музику групе „Бликс“ можете слушати на Интернет адреси њњњ.мзспаце.цом/милосбасс, док на потралу Јутјубе постоји и спот за нумеру „Полароид“ која се нашла на албуму првенцу „Откуцаји“.В

М. МИСИТА

/опширније у штампаном издању „Светлости“/

Поетске рефлексије на различите теме

Миодраг Д. Игњатовић, Песме за (понеки) обичан дан, Књижевна заједница Југославије, 2010

Сам назив књиге индикован неформално у ствари нуди читаоцу освежење од свакодневнице. Миодраг Д. Игњатовић има дигнитет и репутацију универзалног писца: од поезије, преко прозе и књижевне критике, до књижевно-теоријских радова за школство и књижевне ствараоце. Игњатовић углавном не прави „велике књиге“ по обиму; он просто зна „меру“ за оно што је и коме наумио.

Његова нова књига песама већ у наслову почиње поруком „за понеки обичан дан“. Међу 25 песама, најбројније су рефлексивне са тенденцијом освежавања и упознавања читаоца са различитим поетским бревијарима: од митологије и старе народне епике, трансформисане у ново језичко рухо, до текуће, дневне, посвећене Србији, обичним данима, пријатељима, природном амбијентарију... Како смо већ навикли у савременој класичној верси, али тежиште је на рефлексивном есенцијалном виђењу – да се читалац брзо и лако снађе у препознавању његових идеја, мотива, слика и рефлексија. Дакле, ради се о рељефној поезији, од свега понешто и за свакога, за „обичан дан“ када се читаоци, макар они били и сами песници, зажеле те најсуптилније књижевне врсте.

Песме: „Око речи“, „Шкољ“, „Љубав нигде“, „У Србији живот обичан“, само су неке из добро одабраног и презентираног опуса.

У песми „Око речи“ појављује се сасвим препознатљива асоцијација и трансформација, везана за историјску прошлост и стару епску поезију.

Томислав МИЛОШЕВИЋ

/опширније у штампаном издању „Светлости“/

Корзо

Социолози воле да кажу да је породица основна ћелија друштва. Притом прећуткују чињеницу да су свакој новооснованој породици, у једном периоду развоја нашег малог града, претходили сати и сати дреждања на корзоу

Било је то време кад мобилни телефони још нису били измишљени. Телефона је ретко било и по кућама. Готово једини начин да са неким због кога добијате лептире у стомаку остварите контакт, познанство или нешто више, био је да изађете на корзо. Социолози воле да кажу да је породица основна ћелија друштва. Притом прећуткују чињеницу да су свакој новооснованој породици, у једном периоду развоја нашег малог града, претходили сати и сати дреждања на корзоу.

Главна раскрсница у центру града, она где данас започиње пешачка зона, међу Крагујевчанима је одувек била позната под именом „Код саобраћајца“. Облик и сврху семафора смо већ знали из америчких филмова, али шездесетих година саобраћај на раскрсници, коју су оивичавали књижара „Просвета“, „Узор“ и продавница обуће „Пеко“, регулисали су саобраћајци. Разликовали су се од осталих милиционера по белим, платненим навлакама на подлактицама и свој посао су обављали помоћу таблице са ознаком „стоп!“ и пиштаљке. Најпознатији су били Вуга и Гиле. Читава ствар је започињала негде предвече, око шест сати, кад би Вуга или Гиле високо подигли таблицу „стоп!“ и до девет сати затворили за све осим пешака, део главне улице од „Саобраћајца“ до „Крста“, који је тада још увек чамио у порти Старе цркве. Лети  би обавезно, пре затварања улице, прошетала у оба смера цистерна градске „Чистоће“ и попрскала коловоз да покупи прашину. Били су то све ритуали који су објављивали заинтересованом грађанству да ускоро, као и сваког дана преко године, започиње корзо и да ће по мокром асфалту улице Маршала Тита потећи стотине сандалица, штикли, балетанки, шимика и тек по неке бруксерице.

Ј. Г. Кале

/опширније у штампаном издању „Светлости“/